U nju se ne ulazi slučajno, već isprovociran snažnom željom ili, vrlo često alkoholičarskim porivom. To je mesto gde se okupljala inteligencija, gde su stvarane najlepše pesme, postizani brojni dogovori, od brakova i milionskih poslova do prekrajanja granica i odluka o ulasku u rat. Kafana! Svojevrstan fenomen Srbije i Beograda kao njenog dela. Stare kafane, tačnije njihova imena predstavljaju orijentir u prostoru i vremenu svakog grada u Srbiji. Prve kafane pojavile su se u Meki u 15. veku, a prvu u Evropi otvaraju Turci 1522. godine u jednoj zgradi na Dorćolu – danas jednom od najlepših delova Beograda. Tek tri decenije kasnije, svoje prve kafane dobija današnji Istambul, dok ih London, Marsej i Beč dobijaju tek nakon 100 i više godina. Krajem 19. veka Beograd je na svakih 50 stanovnika imao po jednu kafanu, što će reći da ih je tada u srpskoj prestonici bilo oko 1200. Kafana ima i svoju nezvaničnu definiciju koja glasi: „To je tradicionalna zadužbina Srba, mesto dobrog provoda i još bolje rakije, mesto gde ljudi uđu ne poznajući nikoga a izađu sa četiri kuma!“

Kafana „Albanija“

Zajedno sa satom koji se nalazio ispred, decenijama je bila centar okupljanja beogradskih boema i prolaznika. Neugledna kuća koja je prestavljala ruglo bila je, kako je opisivao jedan veliki srpski pisac „Eldorado svih zakupaca“. U njoj su se okupljali različiti slojevi društva, od činovnika do uličnih čistača. 1940. na tom mestu je izgrađen prvi srpski oblakoder, nasledivši ime stare kafane.

Kafana „Znak pitanja“

Nalazi se u jednoj od najstarijih kuća u Beogradu koju je 1823. godine sazidao jedan trgovac i u prizemlju otvorio kafanu. Kao najpoznatiji gost se u drugoj polovini 19. veka pominje tvorac savremenog srpskog jezika Vuk Stefanović Karadžić. Pošto je promenila nekoliko vlasnika, 1885. godine ju je kupio jedan trgovac koji je nazvao „ Kod saborne crkve“. To je izazvalo revolt sveštenika pa je vlasnik morao da promeni ime. Privremeno je iznad vrata stavio znak pitanja koji je tu trebalo da stoji dok se ne smisli novi naziv. Taj znak pitanja posle 125 godina i dalje stoji iznad ulaza u kafanu, koja se i danas tako zove.

Dobro jutro nam obicno prvi požele Dragan i Gorica preko veoma popularnog radija B92. U 6 su oni vec pred mikrofonima a vi pokušavate da shvatite kako je moguce da je neko tako rano ujutro toliko raspoložen i pun energije. Autobusi su od pola 8 prilicno puni, pa možete videti gomilu ljudi sa slušalicama u ušima. Vecina njih sluša „Dizanje“, najpopularniju radio emisiju u Beogradu. Ako cujete nekog da se smeje, možda cete se okrenuti i zapitati „Zašto se smeje kad putuje sam/a i ne prica ni sa kim. Možda je lud/a? A možda samo sluša „Dizanje“?

Pogledao sam na sat i bilo je 15 do 11. „Ljudi, imamo još 15 minuta do predavanja“ rekao sam glasno, a to je bio jasan znak da treba da narucimo još po jednu kafu. Sledeci put kada sam pogledao na sat, bilo je pola 12. Slegli smo ramenima i ceo dan ostali u kaficu preko puta fakulteta. Ovako izgleda prosecan studentski dan u Beogradu. Svaki fakultet ima svoju kantinu ili kafic u blizini, koji bi trbalo da imaju prakticnu svrhu : „popiti kafu u pauzi izmedu predavanja ili pojesti nešto, pa se vratiti svojim akademskim dužnostima.“ Ipak, kod nas se to pravilo cesto krši, pa se na fakultet zapravo svraca u pauzi izmedu dve kafe ? Atmosfera u „Klubu studenata tehnike“ , „Piramidi“ - na filološkom fakultetu, „CK“ – na Fakultetu politickih nauka ili u kantini Fakulteta dramskih umetnosti , ne može se prepricati. Baš kao što je jedan profesor jednom napisao „Kako objasniti ukus cokolade coveku koji cokoladu nikada nije probao?“

Jedino su u Beogradu preko nedelje izmedu 9 i 17 sati (dakle, radno vreme) kafici u centru prepuni. Sve to možda i ne bi izgledalo cudno da su to turisti. Ipak, to je generacija radno sposobnih zdravih ljudi, koji ne rade ništa, a imaju dovoljno novca da piju najskuplja pica na najskupljim mestima. Namece se pitanje “odakle im novac”, ali je ono bar za sad, bez odgovora. Gužva se preko dana oseca i u saobracaju. Pošto naš grad nema metro, od tacke A do tacke B vam ponekad treba pola sata, nekad citav sat, a nekada i znatno više. Ako se nalazite sa prijateljima, devojkom ili deckom na trgu Republike u 16 h, nemojte se ljutiti ako kasne, mada cete najverovatnije i vi zakasniti. Na taj nacin vi se nadete na vreme, ali ne ono dogovoreno.

“Došli smo kuci u 6. Opet je bio onaj momak kog sam upoznala prošli put, samo što je prošli put bio rok uživo, sad su puštali neki DnB.“ Pomislicete da devojka govori o jednom od mnogih beogradskih klubova ili splavova. Ipak, ona prica o svojoj veceri provedenoj u parku „Palas“. Poput svakog kluba, u parku se leti okuplja veliki broj mladih ljudi koji prica, ljubi se, peva i svira. Ponekad je takva gužva da morate da se probijate do klupice na kojoj sede vaši prijatelji, ali se neretko desi da do njih stignete i koji sat kasnije nego ste naumili jer ste usput sreli ili upoznali nekog. Atmosfera je vrlo živa. Picem i grickalicama se snabdevamo iz prodavnice, pa popijemo mnogo više nego što bi nam novcana sredstva kojim raspolažemo, dozvolila u klubu. Uz mnoštvo ljudi, muziku i toplo letnje vece, neki u „Palasu“ docekaju jutro, dok se ostali sele u neki od klubova.

Galama, gužva, raznorazni mirisi karakteristicni su za mesto na kom se susrecu lekari, seljaci, advokati, šoferi, profesori, automehanicari, šegrti, direktori, radnici, sekretarice i zanatlije. Devedesetih je na njena glavna delatnost bila preprodaja deviza i markica za prevoz, a danas ona miriše na voce, povrce i ponekog neokupanog gradanina. Kajmak (koji prave seljaci i ne da se porediti ni sa jednim drugim sirom), slanina (koja u doslovnom prevodu navodi strance da pomisle na nešto sasvim drugo od onoga što naša slanina jeste ), paprika, (glavni sastojak srpskog tradicionalnog jela po imenu „ajvar“), neke su od stvari koje na pijaci možete naci.